2. Sveto Pismo, Biblija, Bozja rec.

Sveto pismo je. posebno otkrivenje Boga,koje služi kao merilo za sva ostala otkrivenja, ono je najpotpunije i najviše otkrivenja o pravome Bogu.
 Kao takvo, Sveto pismo zaslužuje nasu posebnu pažnju. Jedan poznatih hrišćanskih pisac rekao je da je »prva dužnost svakog razumnog bića je da upozna volju Božju kroz Sveto pismo i da živi po njoj«. To treba da bude bude svakome od nas prvi zadatak.



Poreklo Svetog pisma


1.Od čega se sastoji Sveto pismo?

Sveto pismo obuhvata Stari i Novi zavet. Stari zavet je podeljen na tri glavna dela (ova podela je važila u Hristovo vreme, a kod Jevreja važi i danas):
1. Torah (Zakon ili Petoknjižje),
2. Naviim (rani i kasni proroci) i
3. Ketubim (ostali spisi).
Ove tri grupe spisa Isus navodi u tekstu koji se nalazi u Luki 24, 44.45. Stari zavet obuhvata istoriju sveta od stvaranja do konačne izgradnje drugog hrama u Jerusalimu (krajem V veka pre Hrista).
Stari zavt je pisan pre Hrista. i obuhvata kanon od 39 knjiga.
Novi zavet je podeljen na:
1. istorijske spise (4 Jevandjelja i Dela apostolska),
 2. poučne spise (sve poslanice) i
3. proročke spise (Jovanovo Otkrivenje). Novi zavet nastao je u toku 1. veka posle Hrista.
I obuhvata 27 knjiga.
 Reč Biblija na Grckom znači »skup malih knjiga (biblion).
Sveto pismo je božanski nadahnuti skup različitih knjiga.
Nastanak Svetog pisma je proces koji je trajao skoro šesnaest vekova. Pa ipak, izmedju Starog i Novog zaveta postoji jedinstvo i sklad u poruci.
Obično se kaže da je »Novi zavet u Starom sakriven, a Stari u Novom otkriven«. To znači da se Novi zavet ne može razumeti bez proučavanja Starog zaveta i obratno.
Mnoga lažna učenja u Hrišćanskoj crkvi vremenom su nastala zato sto se ne postuje ovo biblijsko pravilo.

2. Ko je autor Svetog pisma?

U 2. Timotiju 3, 16. apostol Pavle kaže da je celo Sveto pismo »od Boga dano«.
Ovaj izraz preveden kao »dano« zna či u stvari »udahnuto«.
 Bog je svojim Svetim Duhom »nadahnuo« pisce svetih spisa koji su jezikom svog vremena saopštavali božanske poruke.
 Apostol Petar kaže da »nikad proro- štvo ne bi od čovečje volje, nego naučeni (bukvalno nošeni) Svetim Duhom govoriše sveti Božji ljudi«. (2. Petrova 1, 19-21)
Tekst ukazuje na dvostruku prirodu Svetog pisma.
To jest,, sjedne strane Bog je bio Izvor otkrivenja i nadahnuća Svetog pisma, a s druge strane poruke su zapisivali sveti Božiji ljudi naučeni od Božijeg Duha. Ljudi koji su pisali Sveto pismo bili su različitog porekla i zanimanja (pastiri, plemići, carevi, ribari, itd).
Svi oni pisali su jezikom svog vremena i kulture. Medjutim, poruka koju su zapisali je božanska i značajna za sve ljude u sva vremena.
Sveto Pismo nije obična knjiga, ono je Bozja reč ili Božja objava o Njegovoj volji.

3.Kako je nastao kanon (skup svetih spisa) Svetog pis ma?

 Kako je Biblija dobila svoj današnji oblik, s obzirom da su njeni spisi nastajali tokom više vekova i da su pored biblijskih spisa tokom istorije pisani još mnogi drugi poučni religiozni spisi?
Kada je u pita- nju Stari zavet, on je bio oblikovan još pre Hristovog vremena, a Bog je preko svojih proroka jasno posvedcio božansko nadahnuće njegovih spisa (Tora ili Zakon, Proroci i Spisi).
 Isus Hristos je potvrdio nadahnuće i autoritet sva tri dela Starog zaveta (Luka 24, 27; Jovan 5, 38.39), kao i apostoli (Dela 18, 24; 2 Timotiju 3, 16).
 Stari zavet je prvobitno bio Bibli ja prve Hrišćanske crkve. Hrišćanska crkva vremenom je Starom zavetu priključila i spise Novog zaveta i tako je izgradjen sadašnji oblik Svetog pisma.
 Spisi Novog zaveta posta li su neophodna karika izmedju Crkve i Hrista, kada su umrli apostoli koji su bili Hristovi svedoci.

Propovedanje apostola koji su imali lično poznanstvo sa Hristom i božansko posvećenje za rad, imalo je presudni značaj za Crkvu.
Posle njihove smrti njihovi spsi ostali su kao njihovo autentično svedočanstvo.
 Autoritet Novog zaveta potiče od apostola, dok njihov autoritet i nadahnuće potiču od Hrista.
 Kako su se vremenom počeli javljati i drugi spisi koji su pretendovali da imaju božanski autoritet, nastala je potreba da se zvanično istaknu i odvoje sveti božanski spisi Novoga zaveta.
To je učinjeno 367. godine. Medjutim, činjenica da je Crkva stvorila kanon ne znači da je ona stvorila Bibliju i da ima vlast nad njom.
Prilikom stvaranju kanona Crkva nije dala autoritet odredjenim spisima.
 Naprotiv, ona je priznala Sveto pismo – Božja reč božanski autoritet koji su ti spisi već dobili od Boga.
Biblijski spisi nisu postali autoritativni zato što ih je Crkva takvim proglasila, već ih je Crkva uključila u kanon i izdvojila od ostalih spisa zato što su oni vekovima imali taj božanski autoritet.
I zato što ih je Crkva već smatrala božanski nadahnutim.

Evo JEdan primer, da to bliže predstavimo: : Otac i sin šetali su ulicom kojom se guralo mnoštvo ljudi.
Dečak je cvrsto držao ruku svog oca, ali je u jednom trenutku ispustio očevu ruku i oca više nije bi- lo pored njega.
U strahu okretao se, pokušavajći da u mnoštvu ljudi pronadje svog oca.
 Posle kraćeg vremena u gomili ljudi ugledao je svog oca, veselo ga pozvao i potrčao k njemu.
To što je dečak potrčao prema odredjenom čoveku nije učinilo nepoznatog coveka dečakovim ocem.
Vec je dečak je potrčao tom čoveku zato što je to bio njegov otac.
Tako Sveti spisi, nisu postali sveti jer ich je crkva time proglasila ili ucinila.
Vec zato sto su vec bili sveti.

NASTAVICE SE:

Zašto je dato Sveto pismo?

Sveto Pismo je dato iz više razloga. Ono je, kao Božja reč, neophodno u izgradnji hrišćanskog ka-raktera.

»I budući da iz malena znaš sveta pisma koja te mogu umudriti na spasenje u Hristu Isusu.

Sve je pismo od Boga dano i korisno za učenje, za karanje, za popravljanje, za poučavanje u pravdi, da bude savršen čovek Božji, za svako dobro delo pripravljen.

« (2. Timotiju 3, 15-17)

Ovaj tekst sadrži nekoliko značajnih ideja o tome zašto je dato Sveto pismo.


1.Za učenje .
Sveto Pismo je otkrivenje Bozje volje čoveku, u njemu postoje razna ucenja koja nalazimo proucavanjem, i koja su jedino ispravno ucenje o Bogu i nase vere u njega.

Zato je zuzetno važno da poznajemo biblijsko učenje i da ga svakim danom primenjujemo (2. Timotiju4, 2-4).

Znajuci da će se, posle njegove smrti u Crkvu uvuci i lažni učitelji, apostol Pavle opominje Timotija da se drži jedine Istine a to je reč Bozja,, Sveto pismo.


2 Za karanje.
Mnogi ljudi ne mogu da čitaju Bibliju, jer osudjuje njihov stvaran greh. Mi moramo biti otvoreni i spremni da prihvatimo Božje ukoravanje, koje osudjuje greh u nama i želi da nam pomogne, da se odreknemo greha i živimo pobožnim životom.


3. Za popravljanje.
Biblija nas svakodnevno usavršava i pokazuje nam pravi životni put.
Spasenje u Isusu Hristu je proces kojis e desva u nama i koji traje celokupnog života, i u tom procesu Sveto pismo ima ključnu ulogu u ukazivanju na grehe i slabosti koji su duboko ukorenjene u čoveku.
Popravljanje je svakodnevni proces.

4. Za poučavanje u pravdi.
Sveto pismo nas uči koja dobra dela pravednosti da činimo.
Biblija je jedino oštro merilo dobra i zla ona nas nadahnjuje da činimo dobro i tako nas čuva od zla.
Krajnji cilj ovog procesa je savršenstvo u Gospodu Isusu Hristu.
Ovo savršenstvo je Božji dar i može se postici samo revnim istraživanjem Svetog pisma i molitvom .
Ono je uzvišeni cilj svakog proUčavanja Biblije.


,

Kako razumeti Sveto pismo?

1. Sveto Pismo je duhovna knjiga.
Zato se ne može razumeti bez pomoći Svetog Duha.
Ona govori o pojmovima koji ljudima ne bi bili dostupni da nisu preko Svetoga Duha otkriveni od Boga.
To otkrivenje prevazilazi sve ljudske teorije (1. Korinćanima 2, 10-13).
Zbog toga » telesni čovek (koji nije prosvetljen od Boga) ne razume što je od Duha Božjeg jer mu se čini ludost i ne može da razume, jer treba duhovno da se razgleda. Duhovni pak sve razgleda...« (1. Korinćanima 2, 14-15)
Jasno je da ne preporodjeni čovek koji nema Duha Božjeg, ne može da razume poruku Pisma.
Znaci da je jako vazno da pre proučavanja Biblije, molimo Boga da nam pruži prisustvo svog Duha koji je autor Svetog pisma.
A ko može bolje da protumači smisao neke knjige od njenog autora? Bog je i te kako voljan da da svog Duha onima koji traže (Jovan 14, 26 ; Luka 11, 13; Dela 5, 32).

2. Prilikom proučavanja Biblije isto je tako važno da Pismu pristupimo »otvorenog uma«(bez predrasuda) i »otvorenog srca« (sa voljom i motivacijom da se menjamo).
Bez ovakvog pristupa ne može se primiti ni razumeti Božja pouka.
Božja pouka se saopštava samo poniznima i onima koji su spremni da budu poučeni.
Isus je jednom prilikom rekao: »Hvalim te, Oče, Gospode neba i zemlje, što si ovo (otkrivenje Božje) sakrio od premudrih i razumnih.
(tj. od onih koji se uzdaju samo u svoje znanje i smatraju da im je ono dovoljno) a kazao si prostima (ova reč u bukvalnom smislu znači deci, poniznima, koji traze. Luka 10,21.

Isus Hristos je centralna licnost celog Svetog pisma.

Postoji zanimljiva paralela izmedju Biblije i Hrista.

Kao što je Biblija Božja reč (2. Timotiju 3, 16-4, 2), tako je i Hristos RečBožja (Jovan 1, 1.14). Isus Hristos je utelovljena Reč, metaforicki, dok je Biblija pisana Božja reč .

Kao što se u Hristu božansko nikada ne može da odvoji od ljudskog, tako i u Bibliji postoji tajanstveni spoj božanskog otkrivenja i ljudskog glasa.

Prema tome jasno je da Biblija ima cilj da svedoči o spasenju u Isusu Hristu.

Gospod Isus kaže: »Pregledajte Pisma. . . ona svedoče za mene.«(Jovan 5, 39) Celokupno Sveto pismo svedoči o Isusu Hristu.

U Starom zavetu On je večni Jahve (Gospod), Tvorac sveta i Bog Izrailju.

U Novom zavetu On je ponizni tesar iz Nazareta koji je večni Bog u telu, On je Žrtva na krstu, On je Spasitelj i Posrednik iz poslanica,a iz Otkrivenja On je večni Car koji ponovo dolazi.

Ne postoji ni jedna biblijska knjiga koja ne svedoči o Njemu.

Božja reč (Božje učenje) je nazvano Istinom (Jovan 8, 31-32), kao što je i Isus Hristos Božja Istina (Jovan 14, 6).

Hristos i Biblija su neraskidivo povezani. Znaci, proučavanje Pisma nije zadovoljavanje čovekove znatiželje prema biblijskoj istoriji ili duhovnim vrednostima nego upoznavanje i susret sa božanskom ličnošću Gospoda Isusa

Hrista koji nas poziva u nov život i osposobljava da pobožno živimo imajući za cilj večno spasenje

Vera u Sveto pismo je, stoga, vera u Autora te knjige, Gospoda Isusa Hrista. »Isus Hristos je glavna tema Svetog Pisma.«

On je središte i sadržaj i Starog i Novog zaveta.

On je jedinstvo i životodavni Duh Biblije.

Zadatak Svetog pisma je da nas »umudri na spasenje u Isusu Hristu«. (2. Timotiju 3, 15

EVO KAKO MOŽEMO BITI 100 % SIGURNI DA BIBLIJA NOVOG ZAVETA  STARIJEG PREVODA  NIJE MIJENJANA
von Eliaz Irfan Pehlivan, Montag, 21. Oktober 2013 um 23:37
“I po broju starih rukopisa koji potvrđuju neki njen zapis i po broju godina koje su protekle između izvornog rukopisa i kopije koja ga potvrđuje, Biblija ima nesumnjivu prednost pred zapisima klasičnih pisaca [Homera, Platona i drugih]. (...) Rukopisa sa zapisima klasičnih pisaca tek je šačica u usporedbi s biblijskim rukopisima. Nijedna drevna knjiga nije tako dobro potvrđena kao Biblija” (MARION SIMMS, THE BIBLE FROM THE BEGINNING, NEW YORK, 1929, STRANICE 74, 76).
 
Jedan izvještaj objavljen 1971. govori da, prema nekim procjenama, postoji 6 000 rukopisa koji sadrže sve hebrejske biblijske knjige (“Stari zavjet”) ili neke njihove dijelove. Najstariji potječe iz trećeg stoljeća pr. n. e. Postoji i otprilike 5 000 grčkim jezikom pisanih rukopisa kršćanskih biblijskih knjiga (“Novog zavjeta”), a najstariji potječe s početka drugog stoljeća n. e. Brojni su i prijepisi prvih prijevoda tih spisa na ostale jezike.
 
U UVODU SVOG SEDMOSVEŠČANOG DJELA THE CHESTER BEATTY BIBLICAL PAPYRI, SIR FREDERIC KENYON je napisao: “Prvi i najvažniji zaključak koji se izvlači iz proučavanja [papirusa] jest da oni potvrđuju suštinsku pouzdanost postojećih tekstova, što daje razloga za zadovoljstvo. Ni u Starom ni u Novom zavjetu nema nikakvih bitnih ili fundamentalnih varijacija.
 
Nema bitnih ispuštanja niti dodavanja odlomaka i nema varijacija koje utječu na presudne činjenice ili učenja. Varijacije u tekstu tiču se manje važnih stvari, kao što su red riječi ili upotreba specifičnih riječi. (...) No njihova je najveća važnost u tome što potvrđuju vjerodostojnost postojećih tekstova. To je dokazni materijal stariji od onog koji je dosad bio dostupan” (London, 1933, stranica 15).
 
ISTINA JE DA NEKI BIBLIJSKI PRIJEVODI VJERNIJE OD DRUGIH IZRAŽAVAJU ONO ŠTO JE PISALO U IZVORNIM JEZICIMA. PREVODITELJI SUVREMENIH PARAFRAZIRANIH BIBLIJA UZELI SU SI VELIKU SLOBODU TE SU NA NEKIM MJESTIMA IZMIJENILI IZVORNO ZNAČENJE TEKSTA.
 
NEKI SU PREVODITELJI DOPUSTILI OSOBNIM VJEROVANJIMA DA UTJEČU NA NJIHOVE PRIJEVODE. NO TI SE NEDOSTACI U NJIHOVIM PRIJEVODIMA MOGU IDENTIFICIRATI USPOREDIMO LI IH S BROJNIM DRUGIM PRIJEVODIMA KOJI POSTOJE.

Kako proučavati Bibliju.

Poslednjih decenija je najistaknutiji metod istraživanja Biblije bio poznat kao istorijsko-kritički metod. Naučnici koji koriste taj metod,klasično formulisan, rade na osnovu pretpostavki kojima se, pre proučavanja biblijskog teksta, odbacuje pouzdanost izveštaja o čudima i drugim natprirodnim pojavama o kojima Biblija govori. Za adventiste je neprihvatljiva čak i modifikovana primena tog metoda, u kojem se zadržava princip kritičkog prosuđivanja, čime se Biblija podređuje ljudskom razumu.

Istorijsko-kritički metod do kraja umanjuje meru potrebu za verom u Boga i za poslušnošću Njegovim zapovestima. Osim toga, pošto takav metod omalovažava božanski element u Bibliji kao nadahnutoj knjizi (uključujući i njeno iz toga proisteklo jedinstvo) i obezvređuje ili pogrešno shvata apokaliptička proročanstva i eshatološke delove Biblije, mi koji istražujemo Bibliju preporučujemo da izbegavaju oslanjanje na primenu pretpostavki i iz njih proisteklih/ dobijenih dedukcija, koje se dovode u vezu s istorijsko-kritičkim metodom.

Nasuprot istorijsko-kritičkom metodu i pretpostavkama, mi smatramo korisnim da izložimo principe biblijskog proučavanja koji su u skladu s učenjem same Biblije, koji čuvaju njeno jedinstvo i temelje se na premisi po kojoj je Biblija ? Božja reč. Takav pristup povešće nas u prijatno i probitačno iskustvo s Bogom.

PRETPOSTAVKE KOJE NASTAJU NA TEMELJU BIBLIJSKIH ISKAZA

A. Poreklo

(1)   Biblija je Božja reč i osnovno i autoritativno sredstvo kojim se On služi da ljudima otkrije sebe.

(2)   Sveti Duh je pisce Biblije nadahnuo mislima, idejama i objektivnim informacijama; to što su primili oni su, za uzvrat, izrazili sopstvenim rečima. Biblija je, stoga, nedeljivo jedinstvo elemenata ljudskog i božanskog, od kojih nijedno ne treba isticati na uštrb drugog (2. Petrova 1,21; upor.: Great Controversy, v, vi).

(3)   Sve je Pismo od Boga nadahnuto i nastalo je delovanjem Svetoga Duha. Ono, doduše, nije nastalo u neprekidnom lancu otkrivanja. Dok je Sveti Duh biblijskim piscima prenosio istinu, svako od njih pisao je onako kako je bio pokrenut od Svetoga Duha, naglašavajući aspekt istine koji je bio naveden da istakne. Upravo zbog toga će proučavalac Biblije, prihvatajući informaciju po kojoj Biblija samu sebe najbolje tumači i da, ukoliko se proučava u celini, otkriva doslednu, skladnu istinu, steći zaokruženo shvatanje ma kog predmeta (2. Timotiju 3,16; Jevrejima 1,1.2; upor.: Selected Messages, knjiga 1, str. 19. 20; The Great Controversy, v, vi).

(4)   Iako data ljudima koji su živeli u drevnom bliskoistočno/sredozemnom okruženju, Biblija nadilazi svoju kulturološku pozadinu, kako bi, kao Božja reč, služila svim kulturnim, rasnim i situacionim kontekstima u svim vremenima.

B. Autoritet

(1) Šezdeset šest knjiga Starog i Novog zaveta predstavljaju jasno, nepogrešivo otkrivenje Božje volje i Božjeg spasenja. Biblija je Božja reč i samo je ona merilo kojim se moraju kušati sva učenja i svako iskustvo (2. Timotiju 3,15.17; Psalam 119,105; Priče 30,5.6; Isaija 8,20; Jovan 17,17; 2. Solunjanima 3,14; Jevrejima 4,12).

(2) Biblija je autentičan, pouzdan zapis istorije i Božjih dela u istoriji. Ona daje normativno teološko tumačenje tih dela. Natprirodna dela otkrivena u Bibliji istorijski su verodostojna. Na primer, poglavlja 1 – 11, 1. knjige Mojsijeve činjenični su izveštaj o istorijskim događajima.

(3) Biblija nije poput drugih knjiga. Ona je nedeljivi spoj božanskog i ljudskog. Njeno beleženje mnogih pojedinosti iz svetovne istorije neodeljiva je komponenta njenog sveobuhvatnog cilja da prenese istoriju spasenja. Iako se, ponekad, događa da proučavaoci Biblije upotrebe neke paralelne postupke za utvrđivanje istorijskih podataka, uobičajene tehnike istraživanja istorije, zasnovane na ljudskim pretpostavkama i usredsređene na ljudski element, neadekvatne su za tumačenje Biblije, koja predstavlja spoj božanskog i ljudskog. Jedino metod koji nedeljivu prirodu Biblije priznaje do kraja može da izbegne iskrivljavanje njene poruke.

(4) Ljudski razum je podređen Bibliji, a ne njoj ravan ili iznad nje. Pretpostavke u odnosu na Bibliju moraju biti u skladu s iskazima Biblije i podložne su ispravljanju od strane Biblije (1. Korinćanima 2,1-6). Božji je plan da se ljudski razum koristi do svojih najdaljih dometa, ali unutar konteksta i uz poštovanje autoriteta Njegove Reči, a ne nezavisno od nje.

(5) Pravilno shvaćeno, Božje otkrivenje u celoj prirodi stoji u saglasju s pisanom Rečju i treba da bude tumačeno u svetlu Biblije.

PRINCIPI PRISTUPANJA TUMAČENJU BIBLIJE

a. Duh pomaže verniku da prihvati, razume i primeni Bibliju na sopstveni život, dok traži božansku silu za poslušnost svim biblijskim zahtevima i za primenjivanje na sebe svih biblijskih obećanja. Jedino se oni koji postupaju po svetlosti koju su do sada primili mogu nadati da će ih Duh i dalje prosvetljavati (Jovan 16,13.14; 1. Korinćanima 2,10-14).

b. Biblija se ne može pravilno tumačiti bez pomoći Svetoga Duha, pošto upravo Duh pomaže verniku da razume Bibliju i da je primeni. Prema tome, svako proučavanje Božje reči treba da počne traženjem vođstva i prosvetljenja Duha.

c. Oni koji odluče da istražuju Reč moraju to učiniti s verom, u poniznom duhu učenika koji teži da čuje šta Biblija govori. Oni treba da budu voljni da sve pretpostavke, mišljenja i zaključke razuma podrede sudu i merodavnosti same Reči. Izučavalac Biblije može, s takvim stavom, pristupiti Reči neposredno, očekujući da, nezavisno od ljudskih objašnjenja, ma kako korisnih, dođe do razumevanja glavnih elemenata spasenja. Za takvu osobu biblijska poruka dobija pun smisao.

d. Istraživanje Biblije mora biti obeleženo iskrenom željom za otkrivanjem Božje volje i Reči i poslušnošću njima, a ne traženjem podrške ili dokazâ za unapred pripremljene ideje.

METODI ISTRAŽIVANJA BIBLIJE

a. Za istraživanje odaberi prevod Biblije koji je veran značenju sadržanom u jezicima na kojima je Biblija prvobitno napisana, dajući prednost prevodima šire grupe naučnika i izdate od strane nekog nezavisnog izdavača, nad prevodima finansiranim od određene verske zajednice [denomination] ili grupe uskih pogleda.

Vodi računa da krupne doktrinarne tvrdnje ne gradiš na samo jednom prevodu Biblije. Školovani biblisti koristiće grčke i jevrejske tekstove, koji će im ujedno omogućiti i istraživanje različitih verzija drevnih biblijskih rukopisa.

b. Opredeli se za jedan određeni metod istraživanja, pri čemu ćeš izbegavati nasumice izabrane i nesvrsishodne pristupe. Preporučuju se metodi istraživanja kao što su:

(1) Analiza poruke metodom knjiga-po-knjiga

(2) Metod proučavanja stih-po-stih

(3) Proučavanje u kojem se za neki životni problem traži biblijsko rešenje, biblijsko zadovoljenje za određenu potrebu ili biblijski odgovor na neko određeno pitanje.

(4) Tematsko istraživanje (vera, ljubav, Drugi dolazak i drugo)

(5) Istraživanje na osnovu određenih reči

(6) Biografsko istraživanje

c. Nastoj da pronikneš u jednostavno, najočiglednije značenje biblijskog teksta koji proučavaš.

d. Trudi se da otkriješ glavne biblijske teme koje možeš naći u pojedinačnim stihovima, tekstovima i knjigama. Kroz celo Sveto pismo provlače se dve osnovne, srodne teme: (1) Ličnost i delo Isusa Hrista i (2) događaji u kontekstu velike borbe (između dobra i zla), čime su obuhvaćeni autoritet Božje reči, čovekov pad u greh, prvi i drugi Hristov dolazak, opravdavanje Boga i Njegovog zakona i ispunjenje božanskog plana za svemir. Te teme treba izvesti iz sveukupnosti Biblije, a ne da se one nameću Bibliji.

e. Prihvati da Biblija sama sebe tumači i da se značenje reči, stihova i tekstova može najbolje utvrditi metodom marljivog upoređivanja stiha sa stihom.

f. Istražuj kontekst odlomka o kojem je reč, dovodeći ga u vezu s rečenicama i pasusima koji mu neposredno prethode, odnosno neposredno slede za njim. Pokušaj da misli razmatranog stiha dovedeš u vezu s pravcem razmišljanja cele biblijske knjige.

g. Koliko je god moguće, utvrdi istorijske okolnosti u kojima su biblijski pisci pisali tekst pod vođstvom Svetoga Duha.

h. Utvrdi književnu vrstu kojom se koristi autor. Neki delovi Biblije sastavljeni su od priča, izreka, alegorija, psalama i apokaliptičkih proročanstava. Pošto su mnogi biblijski autori veliki deo svog pisanog materijala izložili u vidu poezije, korisno bi bilo poslužiti se biblijskim prevodom koji taj materijal daje u poetskom stilu, jer tekstove s poetskim slikama ne treba tumačiti na isti način kao prozu.

i. Prihvati da dati biblijski tekst možda neće u svakoj pojedinosti odgovarati savremenim književnim kategorijama. Vodi računa da te kategorije ne namećeš u postupku tumačenja značenja biblijskog teksta. Naime, ljudska je sklonost da nađemo baš ono što tražimo, čak i kada autor nije imao takvu nameru.

j. Uzmi u obzir gramatičku i rečeničnu konstrukciju, kako bi otkrio šta je autor imao na umu. Proučavaj ključne reči teksta upoređivanjem načina na koji su bile upotrebljene u drugim delovima Biblije, i to uz pomoć konkordancije i biblijskih leksikona i rečnikâ.

k. U vezi s istraživanjem biblijskog teksta, istražuj i istorijske i kulturološke faktore. Razumevanju značenja teksta mogu doprineti i arheologija, antropologija i istorija.

l. Adventisti veruju da je Bog nadahnuo Elen G. Vajt. Stoga nam njena tumačenja datog biblijskog teksta daju nadahnuto vođstvo za iznalaženje značenja tekstova bez iscrpljivanja njihovog značenja ili prisvajanja postupka egzegeze (npr., vidi: Evangelism, 256; The Great Controversy, 193, 595; Testimonies, sv. 5, str. 665, 682, 707, 708; Counsels to Writers and Editors, 33-35).

m. Nakon istraživanja objašnjenog u prethodnom tekstu, posluži se različitim komentarima i pomoćnim priručnicima, kao što su naučna dela da vidiš kako su drugi obradili dati tekst. Posle toga, pažljivo oceni izražena različita gledišta sa stanovišta Biblije kao celine.

n. Prilikom tumačenja proročanstava imaj na umu sledeće:

(1) Biblija se poziva na Božju silu u pogledu proricanja budućnosti (Isaija 46,10).

(2) Proročanstva imaju moralni cilj. Ona nisu pisana samo zarad zadovoljavanja radoznalosti u pogledu budućnosti. Neki od ciljeva proroštva odnose se na jačanje vere (Jovan 14,29) i podsticanje svetog življenja i spremnosti za Drugi dolazak (Matej 24,44; Otkrivenje 22,7.10.11).

(3) Najveći deo proroštva usredsređuje se na Hrista (Njegov prvi i drugi dolazak), na crkvu i poslednje vreme.

(4) Pravila za tumačenje proroštva nalaze se u samoj Bibliji: Biblija ističe vremenska proročanstva i njihova istorijska ispunjenja; Novi zavet navodi određena ispunjenja starozavetnih proročanstava o Mesiji, dok Stari zavet daje pojedince i događaje kao simbole koji ukazuju na Mesiju.

(5) U novozavetnoj primeni starozavetnih proročanstava neka stvarna imena postaju duhovna: na primer, Izrailj predstavlja crkvu, Vavilon, otpale religije, i tako dalje.

(6) Dva su glavna tipa proročkih spisa: neapokaliptička proročanstva, kakva nalazimo u Isaiji i Jeremiji, i apokaliptička, kakva nalazimo u Danilu i Otkrivenju. Ti različiti tipovi proročanstava imaju i različita obeležja:

(a) Neapokaliptičko proročanstvo bavi se Božjim narodom; apokaliptičko je sveobuhvatnije po svom opsegu.

(b) Neapokaliptičko proročanstvo je često uslovnog karaktera i iznosi Božjem narodu alternative: blagoslova za poslušnost i prokletstva za neposlušnost; apokaliptičko proročanstvo ističe Božju suverenost i Njegovu vlast nad istorijom.

(c) Neapokaliptičko proročanstvo često predstavlja skok iz lokalne situacije u eshatološki dan Gospodnji; apokaliptičko proročanstvo prikazuje put istorije od prorokovog vremena do svršetka sveta.

(d) Vremenska prororčanstva u neapokaliptičkom proroštvu uglavnom su duga: npr., 400 godina Izrailjevog robovanja (1. Mojsijeva 15,13) ili 70 godina vavilonskog ropstva (Jeremija 25,12). Vremenska proročanstva u apokaliptičkom proroštvu uglavnom su izražena skraćeno: na primer, 10 dana (Otkrivenje 2,10) ili 42 meseca (Otkrivenje 13,5). Apokaliptičkim proročkim periodima simbolički su predstavljeni duži periodi stvarnog vremena.

(7) Apokaliptičko proroštvo je izrazito simboličkog karaktera i treba ga i tumačiti u tom smislu. Sledeće metode možemo koristiti prilikom tumačenja simbola:

(a) Potraži tumačenja (eksplicitna ili implicitna) u okviru samog teksta (na primer, Danilo 8,20.21; Otkrivenje 1,20).

(b) Potraži tumačenja u nekom drugom delu knjige ili u drugim spisima istog autora.

(c) Koristeći konkordanciju, prouči upotrebu simbola u drugim delovima Biblije.

(d) Istraživanje drevnih bliskoistočnih dokumenata može da osvetli značenje simbola, iako takva značenja u biblijskoj upotrebi mogu biti izmenjena.

(8) Književna struktura neke knjige često služi kao pomoćno sredstvo za tumačenje knjige. Paralelni karakter Danilovih proročanstava u tome služi kao primer.

o. Paralelni tekstovi u Bibliji ponekad ispoljavaju razlike u pojedinostima i naglasku (na primer, upor.: Matej 21,33.34; Marko 12,1-11 i Luka 20,9-18, ili 2. Carevima, 18. do 20. glave s 2. Dnevnika, 32. glavom). Kada istražuješ takve tekstove, najpre ih pažljivo ispitaj, da bi se uverio da se paralele stvarno odnose na isti istorijski događaj. Na primer, mnoge od svojih priča Isus je možda ispričao u različitim prilikama, različitim grupama slušalaca i uz upotrebu različitih reči.

U slučajevima kada zaključimo da postoje razlike među paralelnim tekstovima, treba da prihvatimo da je sveukupna poruka Biblije sinteza svih njenih delova. Autor svake knjige izražava ono što ga je Duh pokrenuo da napiše. Svaki autor daje svoj posebni doprinos bogatstvu, različitosti i raznovrsnosti biblijskog teksta (The Great Controversy, v, vi). Čitalac mora da dozvoli svakom biblijskom piscu da se pojavi i da se čuje njegov glas, dok će u isto vreme prihvatati osnovno jedinstvo božanskog samootkrivenja.

Kad zaključiš da paralelni tekstovi pokazuju neslaganje ili protivrečnost, pokušaj da pronađeš sklad koji se nalazi u osnovu teksta. Imaj na umu da nesličnosti svoje postojanje mogu dugovati neznatnim greškama u prepisivanju (Selected Messages, sv. 1, str. 16), ili mogu biti proizvod različitih naglasaka i različitog izbora materijala od strane različitih pisaca, koji su pod nadahnućem i vođstvom Svetoga Duha pisali za različite slušaoce ili čitaoce i pod različitim okolnostima (Selected Messages, sv. 1, str. 21, 22; The Great Controversy, vi).

Možda će biti nemoguće pomiriti manje razlike u detaljima, što može biti nebitno za glavnu i jasnu poruku teksta. U nekim slučajevima treba se uzdržati od suda dok se ne dođe do više informacija i boljih dokaza radi rešavanja prividnog neslaganja.

p. Biblija je pisana za praktičnu svrhu otkrivanja Božje volje čovečanstvu. Međutim, da ne bi došlo do pogrešnog shvatanja nekih vrsta biblijskih iskaza, važno je prihvatiti da su oni bili upućeni narodima istočnih kultura i izraženi u njihovim misaonim sklopovima.

Izrazi kao što su »i Gospod učini te otvrdnu srce faraonovo« (2. Mojsijeva 9,12) ili »... zli duh Božji« (1. Samuilova 16,15), psalmi u kojima se na nekoga priziva zlo ili Jonina »tri dana i tri noći«, upoređeni s Hristovom smrću (Matej 12,40), obično se pogrešno razumeju zato što se danas tumače iz drugačijeg ugla.

Predznanje iz kulture Bliskog istoka nezaobilazno je za razumevanje takvih izraza. Na primer, jevrejska kultura pripisivala je odgovornost pojedincu za dela koja nije učinio, ali je dozvolio da se dogode. To je razlog što nadahnuti pisci Biblije obično pripisuju Bogu da aktivno čini nešto za šta bismo u našem savremenom načinu razmišljanja rekli da On dopušta ili ne sprečava da se dogodi, na primer, otvrdnjavanje faraonovog srca.

Drugi aspekt Biblije koji uznemirava savremenog čoveka jeste Božja zapovest Izrailju da objavi rat i istrebi čitave narode. Izrailj je prvobitno bio organizovan kao teokratska država, sa građanskom vlašću preko koje je Bog direktno vladao (1. Mojsijeva 18,25). Takva teokratska država bila je jedinstvena. Ona više ne postoji i ne može se smatrati neposrednim uzorom za hrišćanski život.

Biblija beleži kako je Bog prihvatio osobe čiji život i reči nisu bili u skladu s duhovnim načelima Biblije kao celine. Na primer, možemo navesti slučajeve koji se odnose na upotrebu alkohola, na mnogoženstvo, razvod i ropstvo. Iako osuda takvih duboko ukorenjenih društvenih običaja nije izričita, Bog nije i obavezno podupirao ili prihvatao sve ono što je dopuštao i podnosio u životu patrijaraha i u Izrailju. Isus je to jasno predočio u svojoj izjavi u vezi s razvodom (Matej 19,4-6.8).

Duh Biblije je duh obnavljanja. Bog strpljivo deluje na planu uzdizanja palog čovečanstva iz ponora greha ka božanskom idealu. Shodno tome, postupke grešnih ljudi zapisane u Bibliji ne smemo prihvatiti kao uzor.

Biblija postepeno predstavlja Božje otkrivenja čoveku. Isusova propoved na Gori, primera radi, proširuje i pojačava određene starozavetne pojmove. Sâm Hristos je konačno otkrivenje Božjeg karaktera čoveku (Jevrejima 1,1-3).

Iako postoji sveobuhvatno jedinstvo u Bibliji, od 1. Mojsijeve do Otkrivenja, iako je celo Pismo podjednako nadahnuto, Bog je odlučio da se ljudima otkrije i preko ljudi i da im priđe tamo gde se nalaze, u smislu njihovih duhovnih i intelektualnih dometa. Bog se, sâm, ne menja, ali je ljudima postupno predočavao svoje otkrivenje, već prema tome koliko su bili u stanju da ga shvate (1. Jovanova 16,12; The SDA Bible Commentary, sv. 7, str. 945; Selected Messages, sv. 1, str. 21). Svi događaji i izkazi Biblije predstavljaju božanski nadahnute zapise, ali svaki iskaz ili iskustvo nisu i nužno normativi za hrišćansko ponašanje u današnje vreme. Mi moramo razumeti i duh i slovo Svetoga pisma (1. Korinćanima 10,6-13; The Desire of Ages, 150; Testimonies, sv. 4, str. 10-12).

q. I kao konačni cilj istraživanja, izvrši praktičnu primenu teksta. Postavi pitanja, kao npr.: »Koju poruku i koji cilj Bog namerava da prenese preko Biblije?« »Kakvo značenje za mene ima ovaj tekst?« »Kako se ovaj tekst odnosi na moju današnju situaciju i životne okolnosti?« Čineći to, prihvati činjenicu da mnogi biblijski tekstovi, bez obzira na to što su imali lokalni značaj, ipak sadrže vanvremenske principe primenjive na sve vekove i sve kulture.

ZAKLJUČAK

U »Uvodu« knjige V. b, pise:

Biblija sa svojim od Boga datim istinama, izraženim ljudskim jezikom, predstavlja sjedinjenje božanskog s ljudskim. Takvo sjedinjenje postojalo je i u Hristovoj prirodi, jer je Hristos bio i Sin Božji i sin čovečji. Tako se za Bibliju može reći isto što je napisano za Hrista: »I reč postade telo, i useli se među nas« Jovan 1,14. (str. 7).

Kao što je nemoguće da oni koji ne prihvataju Hristovo božansko biće razumeju svrhu Njegovog utelovljenja, tako je i onima koji Bibliju vide samo kao ljudsku tvorevinu nemoguće da razumeju njenu poruku, bez obzira na to koliko su, u svojim metodima, pažljivi i strogi.

I sami hrišćanski naučnici, koji prihvataju božansko-ljudski karakter Biblije, ali ih njihovi metodološki pristupi navode da se uglavnom bave njenim ljudskim aspektima, dolaze u opasnost da biblijsku poruku isprazne od njene sile, potiskujući je u pozadinu, a usredsređuje se na prenosioca. Oni zaboravljaju da su prenosilac i poruka nerazdvojivi i da je prenosilac bez poruke samo prazna ljuštura koja se ne može baviti životno značajnim duhovnim potrebama čovečanstva.

Ozbiljan hrišćanin koristiće samo one metode koje potpuno uvažavaju  dvojni, neodvojivi karakter Biblije, koji mogu da unaprede njegovu sposobnost razumevanja i primene njene poruke, i koji jačaju njegovu veru.

Upoznati Bibliju


http://biblija.biblija-govori.hr/