10. Zrelo za žetvu

10. Zrelo za žetvu

Ako posmaramo starozavetnu službu u svetilištu, zapažamo jedno sasvim jasno: A to je red. Svaki detalj – od oblika bogoslužbenih predmeta do u minut tačnog toka žrtvovanja – sve je precizno određeno. Bog je Bog reda i On upravlja univerzumom prema jasno određenom redu. Kao što nam pokazuje ranija služba u svetilištu, Bog se odnosi pošteno prema problemu greha i pobune. Bog je mogao trenutno da uništi Sotonu i greh, umesto toga On dozvoljava da velika borba protekne otvoreno i pošteno, pred „silama i vlastima na nebu.“
Kada bi neko sagrešio, on bi doveo u hram – zemaljsko svetilište, životinju na kojoj nema nikakve mane. Zatim je trebao „da položi ruku na glavu bika i zatim ga zakolje pred GOSPODOM“ (3. Moj. 4,4.). Polaganje ruke je simbolično predstavljalo prenošenje greha sa grešnika na nevinu životinju.
Nakon što je životinja zaklana sveštenik bi, na jedan od mnogih načina, uneo krv u predvorje ili u samo svetilište i tamo bi sa njom obavio propisanu radnju. To nam je pokazano u 3. Moj. 10,17. 18., gde Bog kaže svešteniku: „Zašto niste jeli žrtvu za greh na svetom mestu? Svetinja je nad svetinjama! I on vam ju je dao da nosite krivice zajednice, da bi ste izdejstvovali pomirenje sa Gospodom. Vidi, njena krv nije uneta u unutrašnjost svetilišta.“ (3. Moj. 10,17. 18.)
Grešnik dolazi sa svojom žrtvom ka svetilištu, priznaje svoje grehe nad životinjom, time se greh prenosi na životinju, koja se umesto njega zatim zakolje. Sveštenik zatim uzima krv, koja „nosi“ grehe, i sveštenik „nosi krivice“ u svetilište, gde ti gresi privremeno ostaju. Ovo je redosled – greh sa grešnika na životinju, od strane sveštenika u svetilište – i to se odvijalo svakodnevno (dali ti je ovo poznato?).

Naravno da je tako u toku godine uneto mnogo greha u svetilište. Na dan pomirenja, veliki dan suda, je sama svetinja čišćena od tih grehova, jer svi ti gresi koji su uneti u svetinju, moraju ponovo napolje.
„I on će očistiti svetinju zbog nečistoća sinova Izrailjevih i zbog njihovih prestupa, prema svim gresima njihovim." (3. Moj.16,16.)
Svetilištu je bilo potredno pomirenje ne zato što je sa-grešilo, nego zato što su gresi sinova izrailjevih unošeni u njega. I isto tako kao što je pomirenje za čoveka izvršeno prenošenjem grehova sa njega u svetilište, tako je i pomirenje za svetilište izvršeno prenošenjem grehova iz svetilišta napolje.
Na Dan Pomirenja je ponovo unošena krv u svetilište, kojom je izvršeno pokropljenje u svetinji nad svetinjama. Ali nije nigde navedeno, da su polagane ruke na ovu životonju, čija se krv prolevala. Drugačije rečeno, u ovom delu službe nije priznavan greh nad njom. To je „čista“ krv, bez greha, koja se najpre unosi u svetilište. Ova „čista“ krv tada preuzima sve grehe (isto tako kao što krv preuzima grehe pojedinaca) i odstranjuje ih iz svetilišta. Nakon što je sveštenik krvlju očistio svetilište „zbog nečistoća sinova izrailjevih“, izlazio je iz svetilišta napolje. Krv od tada nosi sve grehe, koji su preko cele godine unošeni u svetilište.
Onda bi „položio obadve ruke“- krvave od kropljenja – „na glavu živog jarca i priznaje sve krivice sinova izrailjevih i sve njihove prestupe, prema njihovim gresima. I položi ih na glavu jarcu i onda ga pošalje u pustinju da ga odvede neko ko je na to spreman, time jarac nosi na sebi sve njihove krivice u pustu zemlju; i pošalje jarca u pustinju.“ (3. Moj. 16, 19.20.21.)

Za vreme godišnje službe su svi gresi, koji (su u dnevnoj službi) unošeni u svetinju, priznati od sveštenika nad jarcem, koji je morao da nosi sve prestupe, koji su se nakupili u toku cele godine. Jarac je simbol za Sotonu, koji mora na kraju da ponese sve grehe na koje je zaveo Božji narod, a koje je ovaj priznao. ( u jevrejskoj tradiciji je ovaj jarac simbol za Azazela, vođe pobunjenih Anđela).
Posmatraj grehe kao atomski otpad, krv kao kastorove kontejnere za transport tog otpada a svetinju kao
privremeno skladište. Greh se prenosi sa grešnika na životinju a zatim (preko krvi) na sveštenika, koji ga onda „skladišti“ i „čuva“ u svetilištu. Zatim, jednog posebnog dana se (opet preko krvi) iznosi iz svetilišta u „pustinju“ odnosno na mesto, na kome više nemože da izazove nikakvu štetu.
Ova služba u zemaljskom svetilištu je označavala prenošenje greha sa grešnika na onoga ko je ustvari i odgovoran za te grehe,tj. Đavola. I sve se događalo na jedan javan i tačno određen način.
Međutim ova zemaljska služba je bila samo slika one prave nebeske službe. Zemaljsko svetilište je bilo nešto kao kopija i „senka nebeskih stvari“ (Jev. 8,5.). Zaklana životonja je predstavljala Isusa, „Jagnje Božje, koje uzima grehe sveta!“ (Jov. 1,29.)
Kuda On uzima (tj. nosi) naše grehe? Znamo, da Isus „naše grehe sam iznese na svom telu na drvo“ (1. Pet 2, 24.) Nakon toga je otišao na nebo, gde služi kao naš prvosveštenik. Isto kao što je posrednička služba zema-ljskog prvosveštenika preuzimala grehe izrailjskog naroda i unosila ih u svetilište, tako i Isus, kao naš posrednik obavlja istu službu u nebeskom svetilištu. „Imamo takvoga prvosveštenika, koji sedi sa desne strane prestola nebeskog veličanstva i sluga je svetinji i pravom svetilištu, koje je podigao Bog a ne čovek. (Jev. 8, 1.2.)

Ako priznajemo svoje grehe, oni će nam biti oprošteni. Biće uzeti od nas i uneseni u nebesko svetilište, isto onako kako su simbolično unošeni u zemaljsko svetilište, gde su isto tako važili kao oprošteni. I isto tako kao što je zemaljsko, tako se i nebesko svetilište čisti od greha, koji će jednog dana pasti na onoga ko je za njih odgovoran tj. Sotonu, koji je u zemaljskoj službi bio predstavljen jarcem za Azazela. „Do 2300 večeri i jutara; onda će se svetilište ponovo očistiti.“ (Dan.8,14.) „ Od sada je važno, da se slike nebeskih stvari (zemaljsko svetilište) kroz životinjske žrtve čisti, ali same nebeske stvari (nebesko svetilište) kroz bolje žrtve od ovih. (Isus)“ (Jev. 9,23.)
Jev. 9,28. ovako govori o Isusu: „Tako je isto Hristos jednom žrtvovan, da preuzme grehe mnogih; ali se drugi put neće pojaviti radi greha, nego za izbavljenje onima koji ga čekaju.“
Neće radi greha? Gde je greh ostao? Isus kao jagnje Božje je postao greh za nas, i on nosi naše grehe kao naš prvosveštenik. Ali kao što je zemaljsko svetilište čišćeno od svih grehova, tako će se dogoditi i sa nebeskom svetinjom. Gresi će odatle nestati. Isus će završiti svoju posredničku službu. Odjeknuće poziv: „Ko čini zlo, neka i dalje čini zlo, i ko je nečist, neka i dalje bude nečist; ali ko je pravedan, neka i dalje čini pravdu, i ko je svet, neka i dalje bude svet.“ (Otk. 22,11.).
Isus se neće pojaviti radi greha, jer su gresi koje je pravi Božji Izrael od Adama pa na dalje priznao, položeni na Sotonu!
Zbog čega Bog deluje kroz ovako opsežan sistem, kada bi mogao i greh i Sotonu da uništi za tren?
Zbog toga, što želi svoju pravdu i svoju milost pokazati celom univerzumu, kako se On odnosi prema grehu i pobuni. Isus je umro, vaskrsao i sada služi u nebeskoj svetinji kao naš prvosveštenik, da bi izbrisao grehe, spasio ljude i kaznio Sotonu – i to sve po određenom redu, koji neće ostaviti nijedno otvoreno pitanje u univerzumu. Svi će videti njegovu milost u tome kako nam On oprašta naše grehe, i prepoznati njegovu pravednost, jer će On konačno sve grehe položiti na izazivača svakoga zla.

Kakve veze sa nama ima ovo čišćenje svetilišta?
Veoma mnogo, zbog velikog Dana Pomirenja. Svetilište nije jedino, što će biti očišćeno. „Jer je u tom danu vaše očišćenje od greha, da budete očišćeni; bićete očišćeni pred Gospodom od svih vaših grehova.“ (3. Moj. 16,30.) I narod je takođe očišćen, isto kao i Svetilište tako će i narod biti očišćen od svih njegovih grehova.
Pored krsta, koja su to još dva elementa, koja Bog želi da koristi, kako bi svoju „mnogostruku mudrost“ otkrio „ vlastima i silama na nebu“? Sud, Dan Pomirenja, je jedan element. A drugi element su ljudi, koji su poslušni nje-govom zakonu, donose duhovni rod i bivaju očišćeni od greha.
Na Dan Pomirenja se pojavljuju obadva ova elementa! Ako jedan čovek, koji donosi duhovni rod, proslavlja Bo-ga, onda si možeš zamisliti kako je to tek sa celokupnim Božjim narodom.
Veliki Dan Pomirenja je ustvari vrhunac – jedna godišnja „predstava“ onoga, šta Bog
u stvarnosti želi da učini: Nebesko Svetilište, očišćeno od greha, i jedan narod na zemlji, koji je isto tako čist od greha i to sve pred očima celog univerzuma!
Vezu između suda i čistog , svetog naroda nalazimo i na drugim mestima u Svetom Pismu, tako nešto nalazimo u Malahiji 3: „Iznenada će doći Gospod u svoj hram, koga tražite… I doći ću k vama na sud“ (stihovi 1. i 5.) U prvom stihu vidimo kretanje, kako Bog dolazi u hram. U sudskoj sceni u Dan.7 takođe vidimo Boga u pokretu, („…dok se postaviše prestoli, i jedan koji beše prastar, sede … dođe jedan koji izgledaše kao sin čovečji …“) Malahija opisuje ovaj sud.
Šta se događa usred suda sa Božjim narodom? „ On će biti kao vatra livčeva i kao ceđ peračev. I On će sesti i pretopiti i očistiti srebro, i očistiće sinove levijeve i pročistiti ih kao zlato i kao srebro.“ (stihovi 2. I 3.)
Šta će Bog učiniti sa svojim narodom na sudu? On će ga očistiti, prečistiti, oprati (koristeći pri tom „ceđ perača“). U poruci Laodikeji – Crkva u vreme suda – koristi Hristos istu sliku kao i Malahija. „Savetujem te da kupiš kod mene zlato prečišćeno u vatri“ (Otk. 3,18.) U 3. Moj. 16, je sud takođe povezan sa čišćenjem i prečišćavanjem Božjeg naroda. Božji narod se na sudu čisti!
Obrati pažnju na stih koji predhodi Mal.3. poglavlju: „Vi zamarate GOSPODA svojim rečioma. Ipak vi kažete: Čime ga zamaramo? (ovde je u knjizi ovako prevedeno,
kod nas, „dosađujete Gospodu“, neki drugi moderni prevodi, prevode ovo mesto ovako: Činite Gospoda zlovoljnim, nezadovoljnim, ljutim… Primedba prevodioca) Time što kažete: Na svakoga koji čini zlo GOSPOD dobro gleda (po volji mu je)i oni mu se dopadaju; ili gde je Gospod koji sudi?“ (Mal.2,17.)
Obrati pažnju na tok misli: Razvoj karaktera („Na svakoga koji čini zlo Gospod dobro gleda (po volji mu je“)) i sud ( „Gde je Bog suda?“) Ljudi kažu da je sasvim sve-jedno dali činiš zlo, Bog ti se raduje u svakom slučaju. A oni takođe sumnjaju i u postojanje suda.

Nije nikakva slučajnost, da oni koji umanjuju vrednost poslušnosti, takođe umanjuju i vrednost suda (prikazuju ga nevažnim), ali su poslušnost i sud neraskidivo povezani! Sa ovim pitanjem se i mi danas sukobljavamo. Oni koji sumnjaju u značaj poslušnosti i kažu, Bog nam se raduje i sa našim gresima, su isti oni, koji sumnjaju u postojanje istražnog suda! Ako suziš značaj poslušnosti, neizbežno ćeš umanjiti i značaj suda.
I koji je odgovor na ovakav stav? On započinje u sledećem stihu u Mal. 3. poglavlju, gde Bog govori o sudu i o prosvetljenom i očišćenom karakteru, koji njegov narod dobija na ovom sudu!
I konačno kako glasi prva anđeoska vest? „ Bojte se Boga i podajte mu slavu! Jer je došlo vreme njegovog suda.“ (Otk. 14,7.) Obrati takođe pažnju, da deo treće anđeoske vesti opisuje karakter Božjeg naroda u vreme ovog suda. „Ovde je trpljenje svetih! Ovde su oni, koji drže zapovesti Božje i veruju u Isusa! (Otk. 14,12.)
Pogledaj te pojedinosti ovde. Kaže nam se, da treba da damo slavu Bogu. Kako mi to činimo? Poslušnošću, kojom donosimo duhovni rod, kojom mu dozvoljavamo, da nas očisti. Dali je onda slučajnost da je njegov narod opisan sledećim rečima: „Koji drže zapovesti Božje i veruju u Isusa“? Zaista ne. Dali postoji neki bolji put, da se Bog proslavi, nego držati njegove zapovesti i sačuvati veru u Isusa?
Videli smo , da sud takođe proslavlja Boga, i da će time biti prosuđen i proslavljen, kako on nama sudi – a i sud je takođe deo ove vesti. „Vreme njegovog suda je došlo“
Videli smo, ovde u Malahiji i 3. Mojsijevoj knjizi da je sud povezan sa jednim poslušnim narodom.

Što se tiče istražnog suda, najvažnije za nas je, da će za vreme ovog suđenja Bog pripremiti jedan narod, koji je očišćen od „svih grehova“, narod koji je pročišćen „kao zlato i srebro“ narod koji „drži Božje zapovesti“.
U istom poglavlju Otkrivenja je stanje Božjeg naroda poslednjeg vremena još jednom opisano. „I jedan drugi Anđeo dođe iz hrama i povika k onome, koji seđaše na oblaku, snažnim glasom: Uzmi svoj srp i započni žetvu; jer je došlo vreme za žetvu, jer je sazrela zemaljska žetva.“ (stih 15.) Božji narod je sazreo.
A kako su opisani zli? „I jedan drugi Anđeo dođe od oltara, koji je imao vlast nad vatrom i viknu snažnim glasom k onome, koji imaše oštar nož, uzmi svoj oštri vinogradarski nož, i seci grozdove sa čokota na zemlji, jer su njegovi grozdovi sazreli.“ Zli su takođe označeni kao zreli.
Pogledaj razliku. Bog će imati narod, koji je poslušan njegovom zakonu, jedan prečišćen ,očišćen i oplemenjen narod – jedan zreli narod. Kada Hristos završi svoju posredničku službu na nebu, njegov će se duh povući sa zemlje i sa izuzetkom ove male grupe poslušnog ostatka Sotona će imati neograničenu vlast nad celokupnim preostalim svetom. Dakle nije nikakvo čudo da je i Sotonin narod „zreo“.
Ovo sazrevanje se događa kratko pred sam Hristov drugi dolazak. Razdvajanje između obraćenih i neobraćenih dostiže svoj vrhunac i biće vidljivo u razlici između sazrele svetosti i sazrelog zla. Usred ovog bezakonja koje vlada širom sveta imaće Isus jedan narod sastavljen od ljudi koji „drže Božje zapovesti“, dok univerzum prepoznaje sasvim jasno, kao nikada ranije suprotnost između poslušnosti i neposlušnosti.
Bog čezne za tim, da oplemeni i očisti jedan narod, tako da on drži njegove zapovesti – jedan narod koji će opstati na dan suda. Zbog toga sud predstavlja jedan odlučujuće važan poziv na posvećenje. Vreme je da mi „posvećenje dovedemo do kraja, u strahu Božjem“ (2. Kor. 7,1.) Kao što je dan pomirenja bio jedno posebno vreme za ispitivanje srca, za priznanje greha i za pripremu, tako je i pravi dan pomirenja, u kome mi živimo od 1844. godine, ista takva prilika. Kao i ranije na zemalljskom sudu Bog čezne i danas za tim,
da nas očisti od svih grehova. Sud je važan za naš život, jer Bog želi da nas pripremi da ostanemo nepokolebljivi!
Isus je rekao: Kome je mnogo dato, od njega se mnogo i očekuje, a kome je više dato nego Adventistima? Sa našim razumevanjem o Velikoj Borbi, o Golgoti, o zakonu, o biblijskoj istoriji, o ishrani i zdravlju, o razmi-šljanju, o obrazovanju itd. Postavlja se pitanje, šta bi Isus još mogao da učini, da bi nas pripremio za toda ga sretnemo? Mi treba da dozvolimo Isusu, da od nas načini najzrelije Hrišćane na zemlji.

Ali Božji „zreli“ ljudi neće biti spaseni jer „drže zapo-vesti“, nego zato što „imaju veru Isusovu“. Opstanak na sudu nema ništa zajedničko sa legalizmom, sa spasava-njem delima. Oni koji žive u ovom vremenu, spasiće se na isti način kao i razbojnik na krstu: Hristovom pravdom koja im se uračunava. Kada bude njihovo ime prozvano na sudu, Isus će pustiti da njegova krv „govori“ za njih, njegova pravda za njih. Razvoj karaktera, shvaćen u povezanosti sa razmišljanjem, da se da slava Bogu, nije legalizam!
Ipak će Bog silom Svetoga Duha koji živi u njima imati ljude, koji ne samo da će radije umreti, nego da prekrše Božji zakon, nego zaista neće prestupiti zakon. Hristos obećava silu, za pobedu nad svakim grehom, i mi svi možemo tu silu da izmolimo i da se kroz Hrista izborimo za pobedu, i to već sada. Poslušnost, svetost,posvećenje, to su odrednice suda. Ako ih mi ne prenesemo dalje drugima, Bog će pozvati druge u naše redove, koji će to učiniti!
Dve stvari će se dogoditi istovremeno, svejedno dali ćemo mi kao narod imati udela u tome ili ne. Bog će završiti suđenje na nebu, očistiti svetinju, izbrisati grehe svoga naroda – i to sve na očigled celog univerzuma, koji će uzviknuti: „Gospode svemogući Bože, tvoji sudovi su istiniti i pravedni.“ U isto vreme će Bog biti proslavljen na zemlji, razvojem karaktera i poslušnošću njegovog naroda, koji uprkos otpada i bezakonja širom sveta, drži njegove zapovesti.
Tada će se na nebu nalaziti očišćena Svetinja, a na zemlji očišćen narod, i greh će konačno pasti nazad na onoga koji je time i započeo. Kako na zemlji tako i na nebu, Bog će raditi na svoj način, otvoreno i vidljivo za „Vlasti i sile na nebu“, Božje delovanje, kako ovde tako i tamo će biti prepoznato kao, pravedno, savršeno i istinito.
U čemu se ogleda značaj istražnog suda, za naš život danas? Dok Bog briše naše grehe koji su zapisani na nebu, moramo dovoljno da volimo Isusa, da mu dozvolimo, da ovde na zemlji izbriše naše grehe, da bi se time proslavio pred celim univerzumom.
To je naš nalog, to je istina za naše vreme. I to je značaj suda za naš život.

Dodatak
*Panter je u svim ostalim prevodima, dok je u našem prevodu upotrebljen izraz Ris. (Str. 23.)
*Četiri roga:1. Ptolomeji(Egipat), 2. Seleukidi (Sirija, deo istočnog kraljevstva), 3. Lizimah (Mala Azija), 4. Kasander(Grčka) (Str. 42.)
*Antioh IV. Epifan je vladao 11 godina kao 8. u dinastiji Seleukida . Koja do njega izgleda ovako:
312. -280. Seleuk I. Nikator (osnivač dinastije)
280.-261. Antioh I. Soter
261.-246. Antioh II. Teos
246.-226. Seleuk II.
226.-223.Seleuk III.
223.-187. Antioh III. Veliki
187.-175. Seleuk IV. Filopator
175.-164. Antioh IV. Epifan
164.-162. Antioh V. Eupator (str. 91.)…
*Dinastija je vladala do 64. godine pr.H.
*U knjizi su dati podaci od 311.- 65. A G R. je našao ove podatke za dinastiju kao sto je gore izneto. (str. 91.)