DOKAZI DA JE NASA PLANETA U STVARI,MLADA PLANETA !!!

Dokazi da je nasa planeta ustvari mlada planeta!

Kosmicka prasina nam pokazuje da je Zemlja mlada planetaa ne 4,5 milijarde godina.

Kosmicka prasina.

Iz godine u godinu na Zemlji padne 14 miliona tona meteoritske prasine, a ta prasina ima sadrzaj nikla od 2,08 do 2,80% (Hans Petterson, Cosmic Speherulues and Meteoric dust, Scintific american, sveska 202,p.132)

Po rezultatima satelistskog merenja, dakle podacima istrazivacke rakete sa uredjajem za registrovanje meteorita, nije moglo do sada potpuno da se veruje. Prema njima moralo bi se naime u ekstremnom slučaju racunati sa 36,5 miliona tona meteoritske prasine godisnje. (F.L. Boscchke erde von anderen sternen, ECON-Verlag, Düsseldorf 1969 p.239)

Ostanimo dakle kod 14 miliona tona godisnje, koje navodi Petterson. Ako bi nasa zemlja bila stara 4,5 milijarde godina, onda bi to znacilo da je u ovom vremenskom periodu palo na nasu planetu 63 bilijarde tona meteoritske prasine sa sadrzajem nikla od 2,5%
To bi znacilo dalje da bi svaki kvadratni metar zemljine povrsine bio pokriven sa 120 tona prasine. Pri pretpostvaljenoj gustini od 2,2 to bi dalo sloj od 55 metara.

Međutim nema nikakvih znakova za sloj prasine takve vrste.
Ali ne samo na nasoj planeti, nego i na Mesecu, gde nema ni vode ni atmosfere, meteoritska prasina se nalazi samo u sasvim skromnom obimu.

Možda bi moglo da se tvrdi da su 63 bilijarde tona meteoritske prasine pomesane sa zmeljinom korom.
Međutim onda bi nikal iz meteoritske prasine morao negde da bude. 2,5% ove kolicine prasine dalo bi onda oko 1600 biliona tona nikla. To bi znacilo da je ukupni sadrzaj nikla zamljine kore meteoritskog porekla.
Ali na osnovu kolicine nikla, u prirodi znamo da ovo nebi moglo da bude.
Cvrsta zemljina kora sadrzi oko 0,015 nikla. te se ovaj metal nalazi na 22 mestu ucestalosti hemiskih elemenata. Međutim pretpostavlja se da u unutrasnjost Zemlje postoje velike kolicine nikla. (NICKEL - Meyers Enzyklopädisches lexikon, band 17.)

Sledeći argument navodi henry M. Morris:
iz godine u godinu reke donesu oko 375 miliona tona nikla u okene.
A oni međutim sadrže samo oko 3500 milijardi tona nikla. Ako se sada pretpostavi da su sav nikal Okeana donele tamo reke, onda se to desilo u periodu od 10.000 godina.- Nikakvo ukazivanje na to da je zemlja stara (Scientific creationism, Creation-Life publishers, san diego kalifornija)

Dr. Eduard Osterman, Unsere erde- ein junger Planet, hanssler-Verlag, neuhausen-Stutgart,1983,p.17.18.

Zemlja gubi svoje magnetno polje sto pokazuje da je ona mlada planeta.

Nasa zemlja je jedna fantasticna tvorevina, koju u divnoj ravnotezi drzi veliki broj stabilizatora, od kojih poznajemo samo neke.
Jedan od ovih stabilizatora je geomagnetsko polje.
Ono nas stiti od kosmickih zracenja i takozvanih solarnih vetrova (pojacano zracenje čestica sunca.) Jedno od najznacajnijih saznanja 19. veka, u geofizickom pogledu, bilo je utvrdjivanje brzog smanjivanja ovog polja.
Godine 1835. ovo polje je imalo 85,6x10,21 ampermetara (A/m), a danas samo još 80,1x10,21 A/m.
Na osnovu tačnog posmatranja ovog poluraspadanja geomagnetskog polja od 1400 godina. Tako pred sobom imamo geomagnetski sat, sat koji stalno posmatramo već vise od 140 godina i na kome možemo da ocitavamo godine.
To je eksponencijalni sat, uslovljen vremenima poluraspadanja, koji govri da će naše geomagnetsko polje isceznuti za oko 9000 godina. Izjednacujuce dejstvo ovog polja prestace međutim mnogo ranije. Iz ovog razloga će onda kosmicki zraci i solarni vetrovi neometano delovati na nasu zemlju i nepovoljno uticati na zivot (opasne mutacije).
Ali nas geomagnetski sat daje nam takođe OBAVESTENJE O STAROSTI ZEMLJE. Pre 1400 godina ovo polje je bilo dvostruko jače nego danas, a pre 2800 godina četiri puta jače.
Pre sedam vremna poluraspadanja, dakle oko 8000 godina pre Hrista, mora da je geomagnetsko polje iznosilo 98 gausa i odgovaralo time magnetskoj zvezdi.

Pre oko 52000 godina je onda nasa Zemlja bila zvezda pulsar.
Mi znamo da nasa Zemlja nikada nije bila pulsar i da je za nasu planetu nezamislivo polje jacine jedne magnetske zvzde.
Tako ostaje samo mogućnost jedne MLADE ZEMLJE, kojoj je pri njenom stvaranju kao zastita od opasnosti svemira dato magnetsko polje, koje ima ograniceno dejstovo i postepeno gubi na jacini.

Dr. eduard Ostermann, unsere Erde- ein junger Planet.
hanssler-verlag, neuhausen.stutgard 1983. p.25.26.

Vremenom slede ostali dokazi. izvolite i vi postavite koji.

Izgubljeni helijum dokaz da je nasa Zemlja mlada planeta!!!!!!

Jedan od najpoznatijih metoda za odredjivanje starosti zemlje svakako je radioaktivno raspadanje urana 238 i torijuma 232.
Vreme poluraspadanja urana 238 dovelo bi do danas opste prihvacene starosti Zemlje od 4,5 Milijardi godina.
međutim onaj ko se temeljno bavi ovim temama mora utvrditi da i radiaktivno raspadanje urana i torijuma ukazuje na mladu, stavise vrlo mladu Zemlju.

Pri raspadanju urana 238 i torijuma 232 na olovo oslobadja se po osam alfa čestica (svakoj čestici odgovaraju dva protona i dva neutrona- dakle atomsko jezgro helijuma).

Prema tvrdjenju naucnika litosfera raspolaze sa 2x10na14. tona urana i 5x10na14 tona torijuma.

Henry Faul navodi (Nuclear geology, john Wiley, new York) da litosfera svake oslobadja svake godine oslobadja oko 300.000 tona helijuma u atmosferu.
Atmosfera sadrzi sada 3,5x10na9 tona, a to su 3,5 milijarde tona helijuma.
Ako pretpostavimo da je sav helijum nastao radioaktivnim raspadanjem, onda se dobija starost Zemlje od nešto preko 10.000 godina.

Ali Zemlja je navodno stara 4,5 ,milijarde godina. Onda moramo da Potrazimo gde je kolicina helijuma od 13,5x10na14. tona.

Postoje samo dve mogućnosti: ili je helijum bio tu i otisao u svemir, ili ga pak nikada nije tu ni bilo, posto Zemlja i nije stara 4,5 milijardi godina.
The New Larousse Encyclopedie of the Earth, 1972, strana 37, kaže:

Ako neko telo hoće da se oslobodi privlacne sile Zemlje, moralo bi da se kreće brze od 40.000 km. na sat.
Atomi gasa u gornjoj atmosferi imaju međutim brzinu od samo 3000 km na sat. Tako zemlja i njen vazdusni omotac ostaju pratkicno netaknuti.

Mi dakle možemo da prihvatimo samo ovu drugu mogućnost kao datu, a to je da imamo MLADU VRLO MLADU ZEMLJU.

Dr Eduard osterman unsere Erde- ein junger planet, Hansser-verlag, neuhausen-Stitgart, 1983, p. 28,29.

Zemlja mlada planeta.

Nepouzdani metod C14 i precutavanje istine.

U SAD su se bavili intezivnije nego u Evropi ukupnim kompleksom pitanja evolucije.
i onim nezgodnim pitanjima koja se ne uklapaju, pristupa se mnogo otvorenije, a naucnici su takdoje spremni da izvuku konskevence.
Svojevremeni predsednik American Geological Instituta charles B. Hunt ovako to izrazava:
Akose želi da neka tehnika ili disciplina u naucnom radu bude od koristi, onda njene granice moraju biti poznate i razumljive, međutim granice primenljivosti radiaktivnog metoda još nisu saznate.
Niko neće ozbiljno tvrditi da su svi dokazani podaci pogresni, za koiko i zašto.

Ali i pored svega toga metod C12/C14 pokazuje da nasa zemlja nije stara, nego veoma mlada.
Vreme poluraspadanja C14 iznosi 5730 godina.
posle deset vremena poluraspadanja (57300 godina) preostaje samo hiljaditi deo prvobitnog C14 a to znači da se u ovom vremenu 99,9% atoma C14 vratilo u N14. Ako bi nasa Zemlja bila starija od 60000 godina, onda bi danas u atmosferi moralo da se proizvodi isto toliko C14 koliko se na Zemlji raspada.
održavanje ugljenika C14 moralo bi dakle da bude u ravnotezi.
To tvrdi i novi >>Meyers Enzyklopedisches Lexikon<<, tom 1 odredjivanje starosti. tu se i kaže:>>U ukupnom C14-rezervoaru vlada ravnoteza, to jest C14 izgubljen raspadanjem zamenjuje se novoproizvedenim<<

Ali ova tvrdnja nije tacna. Još Libby, tvorac metoda C12/C14, prilikom prikazivanja svog postupka ukazao na to da se iz godine u godinu proizvede vise atoma C14 nego što se raspadne, čak je utvrdio produkciju od 18,8 atoma/gram.minut. Nasuprot tome međutim sve stope raspadanja koje je nasao, bile su između 14,5 i 16,3 atoma/gram-minut.
Razlika je oko 20%. Libbyje međutim rekao da takva razlika ne može uopste da postoji, mora da je u pitanji neka eksperimentalna greška: pa je tako rekao da se ta razlika- od 20%. može predvideti.

Produkcija atoma C14 iznosi danas, merena najsavremnijim aparatima 27 atoma/gram.minut (W.W.Ryby), tj.
Iz minuta u minut nastaje 35% vise atoma C14 nego što se raspadne.
dakle nema ništa ma bas ništa od ravnoteze.

već razlika od 20% koju je utvrdio Libby, odgovara starosti Zemlje od samo 15000 godina.
Ako uzmemo u obzir proizvodnu brojku koju je nasao Ruby, onda bi starost zemlje bila oko 7000 godina (Robert Whitelaw)

Dr. eduard osterman, unsere Erde - ein junger Planet. Hanssler-verlag,Neuhausen-Stitgart, p.42,43

Igranje milionima godina

Fosili ukazuju na stvaranje i na mladu planetu.

Ako posmatramo evolucionisticki sat koji prezentuje istoriju zivota na nasoj planeti zemlji, negde oko 85% istorije zivota , koja se strucno naziva PREKAMBIJUM ili kriptozoik, nema tragova zivota. (Naziv dolazi od Grcke reci kriptos sto znaci sakriven , i zik sto znaci zivot).
Ako posmatramo geoloski stub 85% zivota nema nikakvih Fosila, a onda u preostalih 15% imamo sve fosile.Ili u periodu koji se zove KAMBIJUM, mi imamo najmanje 10 tipova, koji ukljucuje sundjere, crve, bodljokosce,čak i hordate. Dakle, visoko oragnizovani živi svet pojavljuje se odjednom, bez da uopste imamo neke njihove predke.
85%navodne zivotne istorije je prazno u odnosu na fosile, i odjendom eksplozija zivog sveta u kambrijumu, bez ikakvih predaka.

Koliko bi samo moralo da bude prelaza između bezkicmenjaka i kicemenjake a vidimo u kambrijumu su nadjeni, recimo trilobite koje su po nekim aspektima svoje morfologije slozeniji od svih dosadasnjih ili savremenih zglavkara.
Trilobite su imale slozene oci, sa kalcitnim socivima, koje su mnogo slozenije nego sto su mozaicne oci danasnjih insekata a nigde nema predaka.
Zašto odjendom imamo predstavnike mnogih tipova?
To je zato što je Bog doveo njih zajedno u isto vreme u POSTANJE.

Evo jedne recenice iz Darvinovog dela POREKLO VRSTA.
Darvin kaže:
Na pitanje zašto ne nalazimo bogate Fosilonosne naslaga koje pripadaju tim, toboznjim( i on to zove toboznjim), najstarijim periodima prekambrijskog sistema, >>ne mogu dati zadovoljavajuci odgovor<<. (sam on kaže da ne moze dati zadovoljavajuci odgovor, zato što nema predaka)>>Ovaj slučaj za sada mora ostati neobjasnjen i može se zaista upotrebiti kao ozbiljan argument protiv gledista koja su ovde izlozena<< (on misli na svoju knjigu, protiv gledista koja je on izlozio, to jest evolucionistickih gledista)

Međutim evolucionisti su se stalno nadali da će u tom prekambijumu naći primitivne organizme koji su bili preci ovih vrlo slozenih organizma. Međutim, tačno 100 godina posle izlaska Darvinovog dela Poreklo vrsta 1969.

Norman djuvel sa kolumbija univerziteta kaže:
jedan vek intezivnog traganja za fosilima prekambrijumskih stena je bacio malo svetla na ovaj problem.

Uprkos tome sto su evolucionisti stalno kopali i tražili da nadju u prekambrijumskom periodu fosile, on kaže da je to intezivno traganje bacilo vrlo malo svetla na ovaj problem.
Dakle, problem i dalje ostaje.

On dalje kaže: Rane teorije (postojale su rane teorije koje su htele da ovo objasne) da su ove stene bile pretezeno nemarinske... šta su te teorije govorile?
Ove stene u prekambijumu nisu bile morske, to su nemarinske. zato mi nemamo u njima zivota.
To je jedna cista spekulacija - BEZANJE OD ISTINE ali pokusaj da se na neki način objasni CINJENICA iz prirode.
Da su ove stene bile pretezno nemarinske ili da su prisutni fosili bili razoreni toplotom i pritiskom , napustene su zato što su prekmabijumske stene mnogih oblasti, fizicki vrlo slične mladjim stenama u svim aspektima, osim da retko sadrže ikakve zapise o bilo kakvom proslom zivotu.
Dakle te stare teorije o drugacijoj fizickoj strukturi, prirodi prekambijumskih setna, jednostavno su danas napustene.

A Simpson, poznati evolucionist kaže: Najzagonetnija karakteristika celokupnog fosilnog zapisa nije samo iznenada pojava zivota, nego i njegova ocigledna nepotpunost.

Postojale su razne teorije koje su pokusvale da objasne zašto nema fosila u prekambrijumu. Zašto nema predaka tih savrsenih organizma, recimo riba? Znate koliko mora postojati predackih formi od jednocelijskog organizma do ribe?
Milijarde a nema nijende. Postojale su razne teorije. Jedna teorija je govorila da prekambrijumska mora nisu sadržavala kalcijum, pa zato nije mogao da se formira skelet koji bi bio fosilizovan.
Međutim mi vidimo da ne mora da postoji skelet da bi bio fosilizovan.
Meduže mogu da se lepo fosilizuju.

Onda druga jedna teorija je govorila:
Jeste prekambrijumska mora su imala kalcijum ali su bila kisela tako da su razarala kalcijukski skelt.
Mi nepoznajmeo taj oblik zivota koji može da opstane u tako kiseloj sredini koja razara kalcijumkski skelet. To su ciste spekulacije. Nema to neku cinjenicnu argumentaciju, nego ako neko hoće da bezi od istine, onda on može da izmišlja. To je poziv na mastanje. Svako može da izmasta mnoge hipoteze. Međutim cinjenice su te koje ogranicavaju nasu mastu.

Taj problem je ostao i dalje i taj period je mnogo skracen.
Evolucionisti su ga onda skratili.
Prosto je neverovatno kako se evolucionisti igraju sa ljudima.
ODJEDNOM 500 MILIONA GODINA PRETVORE U 5 MILIONA GODINA.

I zamislite te sve ljude pre toga koji su verovali u te torije i te milione godina.
Zamislite danasnje milione godina i ostale teorije?

NAŠ MLADI SUNČEV SISTEM


Da li naš Sunčev sistem potiče od oblaka hladne prašine i gasa od pre oko 4,6 milijardi godina ili je nastao nedavno kao deo šestodnevnog stvaranja opisanog u Bibliji? Teorija "hladne magline", kako je nazvana, prihvaćena je od evolucionista ne zato što može biti dokazana, već zato što je to najbolje objašnjenje koje može da se nađe za postojanje Sunčevog sistema bez verovanja u specijalno stvaranje od strane Boga. Međutim, ta teorija potpuno počiva na špekulacijama, a postoje brojni dokazi da je naš Sunčev sistem sasvim mlad, što jednostavno znači da nije bilo dovoljno vremena za evoluciju. Pogledaćemo neke od njih:





1. MESEC: Pošto veruju da je Mesec star 4,6 milijardi godina, kada je izmeren njegov priliv prašine, obzirom da na Mesecu nema kiše, vetra i vode, naučnici su očekivali da nađu duboke naslage mikrometeorske prašine na njemu. Isaac Asimov je rekao da ako Mesec prima toliko mnogo prašine kao Zemlja, onda bi debljina prašine na njemu mogla biti nekoliko metara. Naučni pisac, Franklyn Branley, je komentarisao: "Neki astronomi misle da Mesečeva meteorska prašina ima više desetina metara u dubinu, pa i više. Takođe, bilo bi pogubno poslati svemirski brod da potone u nju i nikad se više ne vrati." Naučnici NASA su ozbiljno prihvatili ova upozorenja i opremili Apollo koji se spuštao na Mesec velikim nogarama u obliku tanjira, sa termo sondama od 1,5 metara ispod nogara. Posle sletanja, ove sonde su se slomile, a Nil Armstrong je zakoračio u oko 2,5 cm prašine! Nakon otkrivanja istine o sloju prašine, NASA je na sledeću misiju poslala "Mesečevo vozilo", koje se lako kretalo preko ovog tankog sloja prašine. Količina prašine na Mesecu ukazuje da je on star manje od 10.000 godina! Sletanje na Mesec pribavilo je druge dokaze za malu Mesečevu starost, uključujući seizmičku aktivnost i merenja "klizanja stena".

2. Komete se dezintegrišu vrlo brzo: Komete imaju veoma izdužene putanje, približavaju se Suncu, a onda nestaju daleko iza granica Sunčevog sistema. Kratkoperiodične komete, kao što je Halejeva, imaju period manji od 150 godina. Komete su opisane kao "prljave snežne lopte" koje sadrže čestice leda, prašine i otpatke. Kad god se približe Suncu, emisija energije sa Sunca "oduva" delove glave komete. Zbog ovoga se rep uvek udaljava od Sunca. Prema evolucionoj teoriji, pretpostavlja se da komete imaju istu starost kao i Sunčev sistem, oko 5 milijardi godina. Ako je naš Sunčev sistem stvarno 4,6 milijardi godina star, od ovih kratkoperiodičnih kometa ništa ne bi ostalo zbog njihove brze razgradnje. Evolucionisti objašnjavaju ovu protivrečnost pretpostavkom da postoji hipotetičko (čitaj izmišljeno) skladište materijala za komete negde izvan Sunčevog sistema, koje je toliko udaljeno da se ne može videti teleskopom, niti meriti uređajima. Na ovom izmišljenom mestu komete navodno stalno dopunjavaju materijal od kojeg su sastavljene. To mesto je nazvano "Oortov oblak" prema autoru koji ga je izmislio. Dakle, oni su izmislili mesto u svemiru koje niko nije video, samo zato što im je ono potrebno da bi objasnili kako komete sa kratkim periodom pojavljivanja još uvek postoje.

Evo logike evolucionista: Pretpostavka: Sunčev sistem je star. Posmatranje: Komete mogu da postoje samo veoma kratko vreme. Zaključak: Mlade komete kontinuairano pristižu iz dalekog i nevidljivog izvora. Za evolucioniste ono što vidimo postalo je manje važno u odnosu na pretpostavku da se evolucija dogodila. Pretpostavka da se evolucija dogodila važnija im je od dokaza koji su nam pred očima.

Britanski astronom R.A.Littleton srušio je Oort-ovu teoriju u članku jednog naučnog časopisa. Rapidno uništenje kratkoperiodičnih kometa ukazuju da je starost Sunčevog sistema manja od 10.000 godina. Da je naša galaksija stara 15 milijardi godina, komete ne bi postojale, sve bi sagorele.

3. SUNCE: Većina naučnika veruje da se Sunčeva energija stvara nuklearnom fuzijom, ali ova teorija ima ozbiljan problem, zato što nuklearna fuzija proizvodi čestice zvane neutrino koje polako napuštaju Sunce i trebalo bi da budu primećene. Ipak, naročita oprema za detekciju je pokazala da je broj dolazećih neutrina sa Sunca samo delić od onog pretpostavljenog broja ako se Sunčeva energija dobija nuklearnom fuzijom. Prof. John N. Bahcall iz American Astronomical Society, komentariše: "Izgleda da smo se upleli u zagonetku koja zahteva promenu nekih osnovnih stavova." Mi sugerišemo da ova "promena osnovnih stavova" uzme u obzir mogućnost da je naučnik iz 19. veka, Hermann von Helmholtz, bio u pravu kada je ukazao da se Sunčeva energija dobija gravitacionim kolapsom, teorija koju je podržao Lord Kelvin. Razlog zašto mnogi naučnici odbijaju ovu teoriju je zato što bi ona uveliko smanjila starost Sunca, tj. Sunce koje se stalno smanjuje ne bi moglo da traje milione godina, jer njegova veličina mora da odgovara stvaranju životu na Zemlji, a onda bi to bilo pre neverovatno malo vremena u evolucionim terminima. 1979. dva američka naučnika objavila su dokaz zasnovan na preko 200 godina solarnih merenja koja pokazuju da se Sunce smanjuje za 1/10 procenta u jednom veku. Ovo bi značilo da je Sunčev sistem star manje od 100 000 godina, a tada bi Sunce bilo dva puta veće nego danas. Drugi naučnici osporavaju merenja na kojima je zasnovan ovaj zaključak i kažu da ovaj predmet traži dalja istraživanja. Međutim, u proceni problema nedostajućih Sunčevih neutrina, izgleda da je gravitacioni kolaps najverovatniji izvor Sunčeve energije, što ukazuje da je Sunce kao i ostatak Sunčevog sistema, mnogo mlađe nego što se obično veruje.

Ovi dokazi da je naš Sunčev sistem mlad znače da nije bilo vremena da se evolucija dogodi! Jedina alternativa je stvaranje Božjom Rečju, kao što je zapisano u Bibliji.